Kiki Lesendrić: "Od muzike sam dobio sve što sam tražio" (intervju)

Uoči dočeka Nove godine, na gradskom
trgu u Nišu u najveće se sve spremalo za muzički program uz koji će
Nišlije ući u Novu godinu. Kao zvezde večeri nstupili su Dejan Cukić i
Kiki Lesendrić. Dok se sve zahuktavalo za njihove nastupe, iskoristili
smo gužvu i razgovarali sa Kikijem Lesendrićem, osnivačem, pevačem i
gitaristom čuvenih Pilota, koji se posle decenijske pauze vratio na
velika vrata srpske muzike sa albumom "Mesec na vratima". Zašto se nije
ranije vratio, šta je u međuvremenu radio i kako se u Nišu svojevremeno
provodio, za Balkanrock govori Kiki Lesendrić.



Šta se dešavalo sa Lesendrićem posle ’96 i raspada Pilota?
Kiki Lesendrić: Ja sam već negde ’93, ’94. otišao u
Grčku. Tamo sam već imao ugovor sa Universal-om i uglavnom sam to radio
- komponovao za grčke pevače. Malo sam se povukao, u smisli da nisam
mislio da ću ponovo biti aktivan, barem ne ovako, na bini. 1996. sam
snimio poslednji album sa Pilotima, „Dan koji prolazi zauvek“, posle
toga tadašnji bend se raspao i to je nešto zadnje što sam aktivno radio
sa Pilotima.
Kakav je osećaj vratiti se na scenu posle toliko godina i doživeti veliki uspeh?
Kiki Lesendrić : Meni je stvarno super jer to nisam
očekivao. Valjda mi je to i bilo nekako lepše. Prvi koncert na EXIT-u
mi je bio pokazatelj da će to biti ok. Nisam znao kako će publika
prihvatiti, uopšte, i mene i Pilote. Veliki broj ljudi mene nije znao i
povezivao [sa Pilotima], pogotovo ta mlađa generacija, ali
kasnije je to već išlo ok. Snimao sam spotove, nekako sam čekao, nisam
žurio nigde. I eto posle nekih skoro dve godine od izlaska ploče to se
pokazalo kao pametniji potez nego da sam odmah krenuo na neku turneju.
Sačekao sam da ljudi nauče nove pesme, pa da ih vratim malo nazad sa
starim Pilotima, da se iskristalizuje bend i da skupim ljude sa kojima
sam hteo da sviram.
Dakle, uspeli ste sebe da predstavite kao Kikija Lesendrića, a ne kao frontmena Pilota?
Kiki Lesendrić : Pa da. To mi je bio cilj, jer je
jako puno ljudi sviralo na ovom albumu. Nije učestvovalo samo devet
muzičara koliko sviraju samnom na bini, već je tu bilo nekih 40ak i
onda je bilo bitno da ga ne zovem Piloti, jer to nisu Piloti.
Na albumu „Meseca na vratima“ svirao je i
Ministar Mlađan Dinkić. Otuda i kritike da se u vašu muziku umešala i
politika. Koliko je zapravo ta saradnja sa Ministrom prijateljstvo i
muzika, a koliko politika i biznis?
Kiki Lesendrić: Biznisa tu nema. Zahvaljujući
njegovom prijatesljstvu to sam izgubio. Telekom je izdavao albume
svima, sem meni. Znači, Đuletu iz Van Gogh-a, Zdravko Čoliću, Željku
Joksimoviću I Miliju. I mene su tražili, ali mi je to bilo zabranjeno
iz razloga da neko ne bi upravo to rekao – da koristim državnu firmu.
Toga sam se odrekao. Jednog lepog posla, jer bi mi bilo lakše da sam
imao Telekom iza sebe. Prodao bih sigurno 200.000 brojeva. Morao sam da
tražim neki drugi način. Jednostavno gledam da ne iskoristim državu i
da ne pipam to. Ne želim to. Jedino ovako kada gradovi plaćaju svirke.
To je tako kako jeste. Čak sam i protiv toga. Ako se organizuje doček
Nove godine onda mi je to ok, ali gledam da uvek budem nekako u skladu
sa vremenom.
Inače, sa Mlađom sam drug 100 godina. Rešenje za sve to je pesma
koja je dobra. Nikada ne bih uzeo njegovu pesmu da mi se nije dopala.
Može da bude i Mik Džeger [pevač Rolling Stones-a], baš me
briga. Kod mene je sve to vrlo jednostavno. Ako mi se sviđa – uzimam i
ovoga puta je to bilo korektno. Da nije tako, da je bila loša ploča
onda bi to bilo u prvom planu i postavljalo bi se pitanje zašto, čemu i
da li sam dobio nešto što nisam zaslužio. U principu, mislim da publika
to i vidi.
Solo
album i cela turneja i više su nego odlično medijski propraćeni. Koliko
su pažnje mediji pridavali karijeri Pilota u vreme kada je bend bio na
vrhuncu slave?
Kiki Lesendrić: U to vreme, kada su Piloti bili
aktivni, medija je bilo mnogo manje. Nije bilo toliko televizija nego
su bili ti neki regionalni centri. U stvari, svaka republika je imala
svoju TV stanicu. Imali smo nekoliko novina i to je nekako bila velika
gužva. Konkurencija je bila kud i kamo veća nego sada. Recimo, 1987.
kada sam objavio album „Kao ptica na mom dlanu“ izašlo je 80 albuma, od
kojih je dan-danas sigurno bitnijih 50. Od Azre, Prljavog Kazališta,
Bijelog Dugmeta... ne znam više šta sve nije tada izašlo. U to vreme je
bilo mnogo teže doći do neke pažnje. Morao bi da budeš i mnogo srećan
uz sve druge kvalitete, a ja sam uvek bio lenja buba i nisam bio
previše posvećen tome. Bilo je jačih i većih bendova od nas. Borio sam
se za svoje mesto, koncerti su bili ok, ali mi nikada nije bilo kao
sada. Objektivno, sa iskustvom koje imam i sa bendom koji je tu, čini
mi se da su mi koncerti koje sam imao ove godine veći i bolji nego što
su bili ikada.
Zašto je postajala tolika pauza do Vašeg povratka i koliko će vremena proći do narednog solo albuma?
Kiki Lesendrić: Čekao sam zato što nisam mislio da
ću više biti aktivan. Imao sam dosta pesama, i još uvek imam dosta
pesama koje nisam snimio, ali nekako sam mislio da je vreme da se
povučem i da u mojim godinama to već nije pametno. Posle toliko godina
šta imam ja da tražim? Čekao sam neke nove klince, otkud znam. Posle
toga su me ubedili prijatelji da nije loše da se pojavim, bez nekih
velikih očekivanja, ali pošto se sve to razvilo tako kako jeste, već
uveliko spremam novi album. Negde na proleće počinjemo ozbiljno sa
snimanjem. Polako i natenane. Mislim da će tokom ove godine to biti
objavljeno. U svakom slučaju, prvo dolazi live DVD i CD sa turneje,
pošto mislim da je dobro zabeleženo i da je dobra atmosfera. To ćemo
objaviti negde u martu, a posle toga, negde na jesen očekujem taj novi
album za koji već imam dosta pesama i mislim da je to to što sam hteo.
Opet je tu kao prvi saradnik Mlađa koji već ima četiri pesme koje su mi
fascinantne. Ne znam odakle je izvukao tu energiju, nešto kao Depeche
Mode. Iznenadio je i mene sa tim pristupom. Polako radimo, za sada
imamo demo snimke, nemamo još uvek tekstove, što je meni nekako
najvažnije i da mi u toj fazi tekst bude kontakt sa ljudima. Nešto što
je moje lično, a što znači njima. Kada budem imao sve tekstove onda ću
znati da sam na nekom putu. Ovako imam samo muziku sa kojom sam stvarno
zadovoljan i to zvuči, čini mi se, čvršće nego prošli album i obzirom
da imam ekipu muzičara koja je već navikla na mene i sa kojom dobro
sarađujemo, vrlo brzo dolazimo do dobrog zvuka. E sad znam da je
potrebno i puno sreće, i da budemo opušteni, da se izađe lagano, da ne
bude žilavo, jer ja više od ovoga ne očekujem i jer sam ja od muzike
dobio sve što sam tražio i u ovom periodu karijere mi ne treba ništa
drugo sem da uživam na bini i da vidim tu povratnu spregu između mene i
publike. Mislim da je za rokenrol bitno da imamo šta da kažemo, ako
nemamo, onda je bolje da nestanemo.
Svirate u Nišu na dočeku Nove godine, a kakve uspomene i doživljaje nosite iz ranijih poseta ovom gradu?
Kiki Lesendrić: U Nišu sam prvo bio u vojsci i to
malo više nego što je trebalo. Bio sam skoro 16 meseci. Bio sam
padobranac i vezuju me mnoge lepe stvari. Nikada u životu mi nije bilo
tako lepo kao tad u vojsci. Imao sam puno prijatelja. Sa Piksijem [fudbaler Dragan Stojković]
sam se tada družio i bežao preko ograde, čekala me civilka pa sam onda
išao na žurke. U to vreme su bili Džo i Tramvaj neka dva kafića gde je
za vojsku bilo zabranjeno, a i na neki način sam uživao pošto su me svi
ovde voleli i bio sam povlašćen. Niš pamtim prvo po lepim devojkama, a
onda po fenomenalnom roštilju. Ta dva kada se spoja, onda mi ni vojska
od 16 meseci ne pada teško.
http://balkanrock.com/